Читаве године устава од лана трулела је насред
Варошког поља; окресан и зелен, згомилан,
Лан се распадао тамо притиснут великим бусањем.
Дању је на несносној припеци горео.
Мехурићи су тихо грготали, а ширином тешког запаха
Зунзаре тале густу мрежу звукова.
Беше ту вилин-коњица, пегавих лептира,
Ал најлепша од свега била је дебела пена
Жабокречине која је расла као усирена вода
У сенци уставе. Овде бих свакога пролећа
Пунио тегле од џема до врха слузавом трулежи,
А потом их ређао у прозорима код куће
И на полицама у школи, па чекао мотрећи
Све док тачке које се шире не прсну у хитро
Вијугање пуноглаваца. Госпођица Волс
Говорила би нам како се жабљи тата зове жабац
И како он крекеће, а како мама-жаба излеже
Стотине јајашаца, а то је у ствари жабокречина.
Посматрају ли се жабе, јер оне бивају жуте
Када ће сунце, а мрке
На кишу.
Онда, једнога врелог дана, док поља
Лежаху нанизана говеђом балегом у трави,
Расрђен жабљи свет освоји ланени насип; напнух се
Преко ограде према жабљем крекетању које раније нисам ни чуо.
Ваздух је био пун дубоког напева.
Тачно испод насипа, жабе дебелих стомака
Шепуриле су се на бусењу; њихови широки вратови
Дрхтали су као једра. Неке су чекале: шљис и бућ
Беху гадан наговештај зла. Друге су седеле у равнотежи
Као гранате од блата и тупим главама прделе. Гадило ми се,
Окренух се и потрчах. Велики слузави краљеви
Окупили су се ту за освету и ја сам знао
Гурнем ли руку у пену, жабљи ће накот да је шчепа.
Шејмас Хини (1939-2013) је био ирски песник, добитник Нобелове награде за књижевност 1995. године.
Занимљиви говор који је одржао на додели награде, прочитајте овде.
Библиотека 