У живљењу, у трпљењу
срце блиједи,
срце вене,
сена слиједи
бившег мене,
у трпљењу, у живљењу.
Изгубих се у тражењу.
Ја сам био,
ја сам и сад.
Нисам био,
нисам ни сад.
Изгубих се у тражењу.
У лутању, у сновима
ноћ ме руби,
дан ме враћа.
Дан се губи,
живот краћа,
у сновима, у лутању.
У надању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим
што не живим,
што још снијем,
у чекању, у надању.
На данашњи дан 1910. године у Тузли, у имућној трговачкој породици, рођен је књижевник Мехмед Меша Селимовић. Писао је романе, приповетке, књижевне огледе, критику и есеје, преводио, бавио се и позориштем, драматургијом, режијом, био гимназијски и универзитетски професор. Истицао је да све што је написао пре романа „Дервиш и смрт“ било припрема, увертира за тај роман који је 1967. награђен Ниновом наградом.
Ја ријечима дајем смисао пуног садржаја, пуног смисла, једне читаве животне димензије. То за мене није никако формална ствар и није само споразумијевање; то је изражавање, и то чак подстицање на одређене акције, у психолошком смислу. Наравно, то је и емотивно, и афективно, итд. веома значајно. У сваком случају ријеч је она пређа, она грађа, она паучина коју ми сами плетемо око себе. Понекад су то мостови, а понекад су и амбиси; али у сваком случају, врло често ми ријечима одређујемо своју судбину. То је у ‘Дервишу.“
Меша Селимовић
Библиотека 